Kako su Tokio i Prozivka dobili nazive
TOKIO. Ako je na pominjanje ovog japanskog grada prva pomisao prenaseljenost, onda ovaj subotički stambeni blok ima nešto zajedničko sa Tokiom, a da li je baš to bilo presudno kada je kršten, nikada nije bilo najjasnije.
Osim prigovora stručnog dela javnosti na brutalizam u arhitekturi, zameralo se na visini zgrada, koje se naslanjaju na stari deo varoši. S druge strane, građani koji su došli do stana u ovom naselju, nisu imali primedbi te vrste jer su im domovi bili komforni i u centru.
Ono što je tada bilo najzanimljivije, jer je za razliku od konfekcijskih solitera bilo nešto novo, to je poslovna zgrada u središtu bloka. Još u toku gradnje, videlo se da će to biti nešto neobično i nadasve moderno.
Krajem sedamdesetih, modernost je kod nas još uvek obećavala napredak. Neki u ovoj građevini prepoznaju ponešto od japanske arhitekture, pa se nazivi naselja pripisuju toj činjenici. Betonska naselja bila su diktat svetskih trendova, u to vreme, a Japanci su spadali u magove arhitekture tog stila.
Arhitekta Žombor Sabo je tu zgradu, zbog okruglih prozora nazvao „Veš mašina”.
Onaj ko je projektovao taj objekat, arhitekta Goran Martinović, kaže da su novinari „Subotičkih novina” jednog dana, sa svog prozora preko puta, ugledali grupu japanskih turista kako se besomučno, kako već oni znaju, fotografišu ispred nove zgrade. Martinović podseća, da je Bela Duranci naziv Tokio pripisao "celokupnom izgledu, koji odudara od šablonizirane forme savremenih, funkcionalnih objekata."
Posle tri godine izgradnje, „Subotičke novine” se u jednom od članaka osvrću na pitanje otkud Tokio - Stariji ovo naselje zovu „tamo di je bio stari Pionir”, a mladi su odlučili da kao najnaseljeniji deo grada to bude - Tokio.
Ajde da verujemo, da su mladi bili ti koji su krstili ovo naselje. Možda je to najbliže istini. To je ta omladina, koja je želela da njihov grad bude savremen i živ. Danas, četiri decenije kasnije, ta generacija se sprema za penziju i gleda neke vikendice uz šumu ili seoske kuće sa voćnjakom, gde bi uživali u miru i tišini.
SLOBODOM PROZVANI I MRTVI ŽIVE. Prva generacija mladih ljudi nastanjenih na Prozivci, svoje nezadovoljstvo i mrzovolju, usled nedostatka bilo kakvih zabavnih sadržaja između novih blokova, manifestovala je, između ostalog, i oštećivanjem tamošnjeg spomenika i okoline. Ipak, zahvaljujući monolitnosti velikog bronzanog snopa žita, ovo delo je opstalo i dočekalo da postane središte lepe promenade i figura, čiji je vizuelni identitet kao svoj preuzela sledeća generacija, ona koja je tu rođena i odrasla u tom naselju.
Tako je spomenik „Prozivka” nadživeo jedno prošlo doba, u kojem je prizivao sećanje na rat i revoluciju i postao simbol univerzalne vrednosti. Skulptura sa natpisom na postamentu „Slobodom prozvani i mrtvi žive”, radnog naziva „Prozivka”, ima jasnu simboliku jedinstva i sloge. Delo je akademskog vajara Ota Loga, rođenog u Subotici 1931. godine. Otkrivena je 1977. godine, u tada novom gradskom naselju u nastajanju.
Tragajući za nečim jedinstvenim, što bi dalo identitet kvartu betonskih solitera, taj spomenik se nametnuo kao jedino obeležje i taj deo grada je po njemu dobio naziv - Prozivka. Po neko je verovao priči, da su na toj livadi prozivani regruti, pre odlaska na Sremski front.
Izvor: www.subotica.com