Nesvakidašnji trkački par pomera granice u sportu
Marko Marjanović i Irena Pavlović iz Beograda, upoznali su se u maju prošle godine, na šetnji sa slepim i slabovidim osobama u Knez Mihajlovoj, a nakon kratkog razgovora, u kojem su ustanovili da dele jednaku ljubav prema trčanju, Irena je ponudila Marku da bude njegov vodič. Od tada treniraju zajedno, a ovog septembra, odlučno su se uputili u Suboticu da istrče polumaratonsku stazu.
- Subotica je prvi grad u kojem nisam imao nikakvu mentalnu mapu kako izgleda, pošto Beograd dosta dobro poznajem i većinom znam kuda se krećemo. Kako u Subotici nikada ranije nisam bio, trčanje u potpuno nepoznatom okruženju je bio izazov i zanimalo me je kako će se odvijati - kaže Marko.
- Subotica je bila divan domaćin, bila je vrhunska organizacija, jako lepa energija, odličan startni paket. Sve je bilo sjajno, volonteri, okrepa, jednostavno trka za pamćenje - dodaje Irena.
Ipak, Subotički polumataron nije bila njihova prva, ni jedina zajednička trka. Pre oko godinu dana, nakon svega tri meseca treniranja, uspešno su se pripremili i završili prvu veću trku, Beogradski polumaraton, s vremenom ispod 2 sata.
- Niko od nas dvoje nije znao u šta se upušta, učili smo jedno od drugog, osluškivali potrebe, jer nije bilo lako uklopiti dve energije pošto dva tela treba da rade kao jedno. Velika je odgovornost onoga ko vodi, a onaj koji je vođen mora da ima veliko poverenje u tu osobu - objašnjava Irena. - Ipak, oboje volimo da trčimo i vrlo brzo samo izgradili blizak odnos koji je prerastao u prijateljstvo.
Nakon polumaratona, usledio je Beogradski maraton, znatno napornija trka duga 42 kilometara. Ipak, Marko i Irena su se vredno pripremali, a u zimskim mesecima, dobili su i dva nova člana sa kojima su trenirali sve do aprila, kada su i ovaj podvig uspeli su da urade zajedno, prošavši kroz cilj za 4 sata i 49 minuta.
- Meni bi bilo nemoguće da trčim bez nje, stoga je njen uspeh i ekipe sa kojom trčim možda i mnogo veći nego moj - skroman je Marko. - Ja sam dosta mlađi od njih, fizički sam spreman, nemam većih zdravstvenih problema i smatram da svako sa takvim predispozicijama može da istrči polumaraton, pa i maraton, ako se sprema. Zato za mene ovo nije neki uspeh, koliko je to uspeh moje ekipe. Mnogo važnije mi je što imam njih, nekoga ko će izdvojiti vreme za vas, tim pre što to radi čisto drugarski, bez ikakve novčane nadoknade.
Priča o Marku i Ireni, njihovom iskrenom prijateljstvu i bezuslovnoj podršci, inspirativna je po mnogo čemu. Iako od rođenja slep, Marko je uspešno završio studije ruskog jezika, te drži časove i prevodi po potrebi, dok traži zaposlenje. Irena, koja je majka troje dece, počela je da trči u 37. godini, nakon što je bila podvrgnuta operaciji melanoma, te iako je iz prve jedva uspela da pretrči 500 metara, svakog meseca distanca se povećavala, te je za šest meseci istrčala polumaraton, za dve i po godine maraton, a za četiri godine i ultra maraton.
- Nema granice, bitno je samo koliko si nečemu posvećen - poručuje Irena, dodajući da bi volela kada bi više ljudi sledilo njen primer i pružilo podršku onima kojima je potrebna. - Ljudi ne shvataju koliko mogu da dobiju time. Kroz podršku drugome, mi jačamo sebe, a tek to iskustvo i razmišljanja. Prestala sam da gledam televiziju i trošim vreme na virtuelni svet, već energiju umeravam na ono što može da pomogne drugima.
Izvor: www.subotica.com