Subotičanin pretrčao 221 kilometar za manje od 30 časova
"Ultrabalaton" je najduža trka u Srednjoj Evropi oko jezera Balaton, koju takmičari moraju da završe u vremenskom roku od 32 časa. Od prijavljenih 273 takmičara, ove godine je trku uspešno završilo svega 107, među kojima je bio i Subotičanin Nikola Babić, koji je stazu dugu 221 kilometar pretrčao za 29 časova i 49 minuta.
- Osećaj na cilju je neverovatan, tu se skupe svakakve emocije, čovek je i srećan i sve živo ga boli, ali kada sve to saberete u glavi, da ste pre 30 časova krenuli sa starta, a da ste sada s druge strane kapije sa medaljom oko vrata, zaboravite se na bolove i napore tokom priprema i tad čovek ne može biti srećniji - priča Nikola. - Ovde niko ne dolazi da odmara, nema spavanja. To su sve profesionalci, jer da biste učestvovali, morate da imate neko prethodno iskustvo, da znate kada treba da zamenite opremu, patike, nove čarape, da imate pauze za hranu, a da sve to ne utiče na ishod trke. Moja najduža pauza je bila 25 minuta, a pravio sam i kratke za obroke tako da ih jedem sedeći. Potrošio sam gotovo 15.000 kalorija u toku trke, za šta je prosečnom čoveku potrebno oko 15 dana.
Za 13 godina, koliko se održava "Ultrabalaton", svega četiri takmičara iz Srbije su uspešno završila trku, dok je Nikola ove godine postao peti. Pre njega, 2012. i 2013. godine do cilja su stigla još dva Subotičanina, Igor Vojnić Zelić i Atila Janković, koji su motivisali svog sugrađanina da počne da se priprema za ovaj veliki podvig.
- Sećam se da sam o tome čitao pre šest godina u Subotičkim novinama i bilo mi je fascinantno da neko tako nešto uradi. Tada sam počeo da razmišljam o ovoj trci i dobio snažnu želju da se u tome oprobam. Aktivno trčim već četiri godine, dve godine se intenzivno pripremam, a u decembru prošle godine sam čvrsto odlučio da na ovu trku idem - objašnjava naš sagovornik.
Pripremni period zahtevao je od Nikole mnogo odricanja, pravilan režim ishrane i redovne treninge šest dana u nedelji. Sve to je bio blagi uvod u ono što ga je sačekalo na terenu.
- Prvih 70 kilometara je sve bilo u redu, pratio sam svoj puls i jedino što mi je prolazilo kroz glavu je da ne preteram. To su bili brdoviti predeli Mađarske i mogao sam da uživam u prirodi, ali kada je pao mrak, celu noć je pljuštala kiša, duvao je jak vetar i tada nema mnogo razmišljanja. Ne smete sebi ni da dopustite da razmišljate koliko vam je teško i zašto ste tu, već samo da gledate da časovi i kilometri prolaze - priseća se Nikola, dodajući da je prvu veliku krizu imao posle 24 časa, kada je od umora i iscrpljenosti loše izračunao preostalo vreme za završetak trke. - Savladale su me emocije, jer sam toliko uložio truda da budem tu i da neću uspeti da završim trku na vreme me je pogodilo. Onda sam računao na prste koliko vremena mi je ostalo i shvatio da imam još osam časova, što je bilo dovoljno. Valjda čoveku treba takav pad, da bi kasnije mogao da ustane.
Sve vreme trke, Nikolu je na biciklu pratio blizak prijatelj Thakur Sandeep Singh, koji je nosio opremu, kišnu kabanicu, lampu, hranu i druge potrepštine. Kaže da mu je upravo on bio najveća podrška u teškim trenucima.
- Ta pomoć i 30 časova na biciklu, on je stalno morao da radi, da ide napred do kontrolnih tačaka, da sipa vodu, kisnuo je zajedno sa mnom, a to će malo ljudi uraditi. To mora da bude neko blizak, ko vas voli i razume zašto ste tu, jer ni sam ne zna šta ga čeka - naglašava Nikola, koji se trenutno oporavlja od trke. - Meni je um odmoran i već sad bih krenuo na treninge, ali još ne mogu, jer je telu potrebno neko vreme da se regeneriše nakon ovakvog fizičkog napora. Još dve nedelje ću sigurno odmarati, a potom se vraćam treninzima jer planiram da do kraja godine odem na još jednu trku od 24 časa i tako pokušam da uđem u reprezentaciju sa kojom bih voleo da se plasiram na Evropsko ili Svetsko prvenstvo.
Izvor: www.subotica.com